Upravljanje prirodnim resursima je pitanje suvereniteta i vizije razvoja jedne zemlje

Ko će u Srbiji čuvati šume: država ili tržište? 

Pitanje upravljanja prirodnim resursima jeste pitanje suvereniteta, identiteta i dugoročne vizije razvoja jedne zemlje. Šumski resursi Srbije nisu statistički podaci o hektarima pod šumom i šumskim zemljištem, već deo teritorije koja je oblikovala i oblikuje identitet zajednica, nacionalnu ekonomiju i svakodnevni život. Upravo zato, način na koji država odlučuje o šumama jeste ogledalo njenog odnosa prema sopstvenoj budućnosti. 

Najavljena transformacija pravne forme javnog preduzeća za gazdovanje šumama Srbijašume, otvara ključno pitanje: da li će šume (p)ostati stub nacionalne politike ili poligon za formalne reforme i tržišne eksperimente?

Transformacija pravne forme, reforma ili rizik?

Zvanično obrazložena kao potreba za modernizacijom, najavljena transformacija pravne forme javnog preduzeća za gazdovanje šumama otvara ozbiljna pitanja o budućoj ulozi države u sektoru. Iako država ostaje stoprocentni vlasnik, nova forma otvara prostor za smanjenje transparentnosti poslovanja i potencijalno olakšava kasniji ulazak privatnog kapitala u gazdovanje državnim šumama. Suština problema ne leži u promeni pravne formi, već u političkom vlasništvu i odgovornosti koju država preuzima: da li država ima jasnu viziju i kapacitet da zadrži kontrolu nad strateškim resursom.

Definisane nadležnosti javnog preduzeća za gazdovanje državnim šumama od osnivanja do danas bile su jasno utemeljene i oblikovane sa vizijom dugoročnog razvoja, obuhvatajući drvne, nedrvne i istraživačke aktivnosti. Upravo zbog toga Srbijašume su imale sve uslove da budu jedno od ključnih nacionalnih preduzeća i stub razvoja šumarstva i drvne industrije. 

Potrebno je, međutim, praviti jasnu razliku između poslovnih aktivnosti preduzeća i posledica njegovog upravljanja. Javnost često kritikuje šumarska preduzeća ne poznajući dovoljno značaj gazdovanja šumama i šumskim resursima, niti praveći razliku između sistemskih nadležnosti i odluka menadžmenta. Nažalost, odluke menadžmenta nisu uvek bile vođene stručnim kriterijumima, već političkim postavljenjima i kratkoročnim interesima.
Rezultate poslovanja JP Srbijašume zato ne možemo meriti samo prihodima, već i kvalitetom šuma, dostupnošću drvne sirovine, stanjem životne sredine. Upravo u tim pokazateljima ogleda se neophodnost postojanja jasne nacionalne šumarske politike. Za razliku od energetike ili telekomunikacija, šumarstvo u Srbiji nije imalo status strateškog sektora u raspodeli političke moći. Posledica je da su upravljačke odluke često bile proizvod političkih kompromisa, a ne razvojne vizije i definisanih ciljeva. Da je šumarstvo imalo isti strateški tretman kao energetika, Srbija bi danas raspolagala stabilnim sistemom koji bi istovremeno štitio resurse, obezbeđivao sirovinu i ostvarivao značajne prihode.

U protekloj deceniji država je dodatno pokazala nizak nivo interesovanja za šumarstvo. Institucije nadležne za sektor nisu prepoznale šume kao resurs od strateškog značaja, iako ih evropske i globalne politike vide kao ključni deo poljoprivrede, zelene tranzicije i drvne industrije. JP Srbijašume u tom periodu bilo je tretirano pasivno, poput naslednika koji raspolaže bogatstvom bez jasne vizije njegove zaštite i unapređenja. Umesto da bude instrument strateškog razvoja, preduzeće je funkcionisalo kao korisnik budžetskih subvencija za „zakonom definisane radove”. Na taj način je obesmišljen potencijal nacionalne šumarske politike i obeshrabren svaki pokušaj da se sektor razvije na održivim osnovama.

Zašto su državne šume važne za drvnu industriju?

U ekonomskom smislu, državne šume nisu samo izvor sirovine, one su temelj čitavog lanca dodate vrednosti u drvnoj industriji. Svaki kubni metar drveta koji JP Srbijašume plasiraju na tržište pokreće desetine radnih mesta: u preradi, proizvodnji nameštaja, izvozu. Kada se taj lanac prekine ili uspori, posledice najpre osećaju mali i srednji proizvođači, gube sirovinu, ne mogu da održe kontinuitet proizvodnje, propuštaju ugovore, a tržišni rizici se prenose na ceo sektor. Upravo zato Srbijašume ne smeju biti posmatrane samo kao proizvođač drveta, već kao čuvar industrijske stabilnosti.

JP Srbijašume su ključni akter u obezbeđivanju sirovine i, još važnije, u održavanju ravnoteže između velikih i malih prerađivača. Njihova uloga prevazilazi šumarski sektor, oni direktno oblikuju konkurentnost domaće industrije jer garantuju stabilnost snabdevanja i predvidivost tržišta. Kada bi šume bile u rukama privatnih ili stranih vlasnika, dostupnost i cena drveta bile bi određene isključivo logikom profita, bez obzira na dugoročni interes nacionalne privrede i sigurnost domaće industrije.

Drvna industrija Srbije zapošljava desetine hiljada radnika i donosi značajan deo nacionalnog izvoza. Za sektor takvog značaja presudno je da postoji stabilan i pouzdan partner, a to upravo moraju da budu Srbijašume. Međutim, problem institucionalnog statusa i pravne forme ne može se posmatrati odvojeno od realnosti na terenu. Ilegalne aktivnosti, siva ekonomija i neformalni tokovi drveta decenijama potkopavaju šumarsku politiku: država gubi prihode, a industrija sigurnost snabdevanja. U takvom okruženju, prelazak JP u DOO ili AD može ostati samo formalna promena, jer se suštinski problemi nalaze u odsustvu doslednog nadzora i političke volje da se uspostavi vladavina prava.

Državna kontrola nad šumama, međutim, nije samo ekonomsko pitanje, to je stub nacionalne politike zaštite prirodnih resursa. Šume čuvaju biodiverzitet, ublažavaju klimatske promene, štite zemljište i vodotokove, obezbeđuju prostor za rekreaciju i nose duboku kulturnu vrednost. Srbijašume su centralna tačka kroz koju država može da vodi integrisanu politiku, onu koja spaja očuvanje prirode, industrijski razvoj i društvenu odgovornost. Ako se ta funkcija oslabi ili preda tržištu, izgubiće se sposobnost strateškog planiranja i dugoročne zaštite resursa.

Ekonomski pravac šumarske politike ne sme se svesti na kratkoročne prihode od prodaje drveta. Dugoročna vrednost šuma meri se kroz usluge ekosistema, ublažavanje klimatskih promena, zaštitu zemljišta i čuvanje voda, koje imaju rastuću cenu na globalnim tržištima. Zato Srbijašume ne treba posmatrati kao administrativnog naslednika jedne epohe, već kao instrument nacionalne zelene ekonomije. Ako se svedu na tržišnu formu, države će kao vlasnik državne šume propustiti priliku da šume postanu pokretač održive bioekonomije i strateški kapital budućih generacija.

Zaključak

Drvna industrija Srbije zavisi od stabilnog, predvidivog i odgovornog gazdovanja šumama. Zato je od ključnog značaja da Srbijašume ostanu u punom državnom vlasništvu i da budu ojačane kao instrument javne politike. Njihova uloga nije da se prilagođavaju kratkoročnim tržišnim signalima, već da čuvaju strateške interese zemlje. Način na koji država upravlja šumama odražava njen identitet i sposobnost da štiti sopstveni suverenitet. Ako država izgubi kapacitet da vodi sopstvenu politiku prirodnih resursa, gubi i pravo da sama definiše svoju budućnost. 
Promena pravne forme može imati smisla samo ako je deo jasno definisane vizije, sa merljivim ciljevima, odgovornim institucijama i dugoročnim planom. Ako država kao vlasnik državnih šuma definiše jasan cilj da Srbijašume postanu motor zelene tranzicije, a ne pasivni naslednik resursa, potrebna je hrabrost da se u centar politike stave stručnost, transparentnost i javni interes.

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 88, oktobar 2025.