Odlaganjem se problemi samo gomilaju

Krajem februara ove godine sretnem jednu univerzitetsku profesorku koja mi ponosno priča kako se vraća sa blokade ulice ispred fakulteta gde je zajedno sa studentima ćutala petnaestak minuta... Do kada će to trajati, pitam, a ona veli: Dok ne povratimo dostojanstvo! Malo ćutim, pa ipak odlučim da kažem: Ti znaš, draga profesorka, da se dostojanstvo stiče radom... Nekoliko dana kasnije jedan univerzitetski profesor mi priča: Hol našeg fakulteta liči na pijacu, a već sa ulaza se širi neprijatan miris. Ti su stolovi puni hrane, voća, sokova, pića, slatkiša. Imaju sastanke gde se čitaju zaključci plenuma. Njih petnaestak spavaju u učionicama, imaju svoje smene, a na fakultet može ući onaj koga puste. Ja nemam problema... 

U potrazi za dostojanstvom širile su se blokade i protesti, rasla mržnja i povremeni sukobi, menjali se zahtevi, a u pozadini svega, sve vreme je bila smena jednog čoveka koga su proglasili nenadležnim. Jednog rođaka, pukovnika u penziji, koji se zalagao za tu opciju, pitao sam da li je on nadležan za ono što se dešava u njegovoj kući, i on je prestao da mi se javlja...
Urušeni sistem se iz dana u dan gnojio, a čovek za koga su rekli da nije nadležan je govorio kako je pobedio obojenu revoluciju i kako piše udžbenik koji će biti među najčitanijim knjigama na svetu. Ja tu pobedu još nisam video. Oni koji su studente poslali na ulicu i srednjoškolce izbacili iz učionica, oni koji su im oduzeli pravo na obrazovanje, organizovano su trasirali nered, blokade ulica i institucija. Podele i sukobi u našoj zemlji su cvetali, a tek pred kraj školske godine počeli su tobože da rade neki fakulteti. Pitao sam se kako će izgledati nastava ili ispiti onih koji su u borbi za dostojanstvo srozali svoj autoritet do te mere da su zajedno sa blokaderima skakali na raskrsnicama, da su podržavali one koji vuku kontejnere i rasipaju đubre po ulicama, da se nisu distancirali od onih koji su pokrali i devastirali SKC, rektorat i niz fakulteta, onih koji su pumpali, pretili, psovali, nacionalno vređali, rušili i palili... 
Protesti, ekstremizam i ludilo u našoj zemlji nisu spontani, oni su dugo sistematski planirani, dobro organizovani i izdašno finansirani. Dugotrajnim medijskim inženjeringom oblikovano je poželjno ponašanje grupa i pojedinaca kojima je postalo lako manipulisati. U takvoj situaciji oplođena globalistička ideologija, uz raskid sa tradicionalnim vrednostima, gubljenjem nacionalnog identiteta i patriotizma, odbija svaku raspravu o činjenicama, a u svojoj samoživosti prezire sve koji drugačije misle. One koji dostojanstveno pumpaju i ruše ne zanima činjenica da je samo pre petnaestak godina više od četvrtine stanovnika ove zemlje bilo nezaposleno. Danas smo na evropskom proseku i svako ko hoće da radi, može u ovoj zemlji naći posla. Blokadere ne zanimaju ni činjenice da se grade fabrike, bolnice, putevi, škole, obdaništa, da ova zemlja ekonomski napreduje, da je nezavisna i suverena, da vodi svoju politiku i da se u njoj pristojno živi. Istina je da bi sve to moglo biti još bolje, kao što je istina da korumpirana država pokazuje svoju nemoć i da dugo neguje niz svojih promašaja i korupciju o čemu godinama pišem...  

Srbiju trese ozbiljna društvena kriza koja se najviše ispoljava kroz krizu obrazovnog sistema. Davno sam pisao kako hiljade đaka i studenata, sa sve manje interesovanja i razumevanja sluša predavanja svojih, nedovoljno motivisanih, a često usko usmerenih i uprosečenih učitelja i profesora. Uz masovnu produkciju osrednjosti i često ignorisanje, vređanje i osporavanje onih koji se ističu, ispostavilo se da je, uz pomoć medijskog inženjeringa i dremež države, jedan od obrazovnih ciljeva škola i fakulteta poslednjih decenija bilo formiranje globalističke ideologije i nedemokratsko suprotstavljanje svemu, baš svemu, pa i onom što je pozitivno u našoj zemlji. Blokaderima ništa nije dobro, ni sveto i uvek će naći novi razlog za svoja divljanja... A jula 2019. na ovom mestu smo upozoravali kako su protekle decenije obeležile konstantne reforme obrazovnih sistema raznim novotarijama koje su pod pritiskom uvođene u naš obrazovani sistem tako što su loše prepisivani i nakaradno implementirani tuđi, tobože savršeni i pravedni modeli potpuno neprilagođeni našem društvu i našem mentalitetu, birokratizacijom obrazovnog i vaspitnog procesa do te mere da je važnije da li nešto postoji na papiru ili u elektronskoj formi nego u stvarnosti.  
Očigledno je da živimo u vreme dubokih društvenih podela i krizi u kojoj se, u potrazi za senzacionalizmom i krvoprolićem, bezidejno ponavljaju iste blokaderske aktivnosti sa već prepoznatljivom scenografijom i grupom pojedinaca. Pogoduje im činjenica što neke državne institucije loše funkcionišu, ali je istina da ima institucija i pojedinaca koji su odoleli pritiscima pokazujući visok profesionalizam i društvenu odgovornost, isto kao što je istina da značajan broj ljudi gubi strpljenje i da strahuje da će epilog blokaderskih aktivnosti dovesti do još većih teškoća. Država bi konačno trebalo da reši niz institucionalnih slabosti i da uvede red, jer se odlaganjem problemi samo gomilaju.