O svemu i svačemu

D. Blagojević: Hvala Vam, gospodine profesore, što ste pristali da govorite za časopis DRVOtehnika...

Z. Popović: Iskren da budem, mada sam Vam pre par meseci obećao da ćemo napraviti ovaj razgovor, u međuvremenu sam razmišljao i da ga otkažem...

D. Blagojević: Zašto?

Z. Popović: Zato što smatram da sa rečima koje izgovaramo ili napišemo trebamo biti iznimno pažljivi. Svi smo svesni da reči nose energetski naboj i da njima možemo i „ubiti“ čoveka, ali ga i „dići u zvezde”. Dovoljno je da nekome ujutru kažete da je malo bledunjav i on će se verovatno uplašiti i odmah zakazati analizu krvi kako bi proverio nivo gvožđa, bez obzira na to što se prethodne noći lepo naspavao i probudio svež. S druge strane, lepom rečju možete i ružnog prolepšati, i depresivnog obodriti, i neprijatelja pripitomiti, i mrgodnog nasmejati itd. Ovakve ili slične situacije smo svi doživeli i one vrlo često kvare odnose među ljudima. Ima jedna divna knjiga koju svima preporučujem, naročito mladim ljudima, koja to u jednom svom delu vrlo lepo objašnjava. Knjiga se zove „Četiri sporazuma“, od Don Miguela Ruiza, direktnog potomka drevnog meksičkog naroda – Tolteka. Ta četiri sporazuma, o kojima on govori u knjizi, su u stvari sporazumi koje bi svako od nas trebao sam sa sobom da napravi i da ih se kroz život pridržava. Time bi i njegov i životi ljudi oko njega bili mnogo lakši, bolji i lepši. Jedan od tih sporazuma glasi: „Neka tvoja reč bude besprekorna“. Svi pristojni i vaspitani ljudi se obično pridržavaju ovog načela. Međutim, ako ovaj sporazum sami sa sobom nisu napravili ljudi koji su javne ličnosti, npr. nosioci najodgovornijih funkcija u jednoj državi, čija reč nosi mnogo veću težinu i ima uticaj na mnogo širi krug ljudi, onda problem može postati vrlo ozbiljan. Istorija nas uči da to čak može ugroziti opstanak ne samo jednog naroda ili države već i celog čovečanstva. Nemačka i Hitlerovi govori su najbolji primer za to. Savremeno doba nosi još veće opasnosti po tom pitanju. Neverovatno brz razvoj komunikacionih i informacionih tehnologija je omogućio da se reči i slike prenose po celoj planeti maltene trenutno, što direktno utiče na svakodnevicu svih nas. Javni prostor je zbog toga postao prezasićen raznim informacijama, najčešće lošim vestima, pa vam se u takav prostor jednostavno ne ulazi. Ali, kako primećujemo, mogućnosti tih novih tehnologija su, širom sveta a i kod nas, raširenih ruku dočekali neki „važni“ ljudi, obično političari, selfhelperi, njuejdžeri, analitičari i eksperti raznih fela, odnosno ljudi koji imaju neodoljivu potrebu da se svaki dan putem medija obraćaju da nam nešto važno saopšte ili da nas nešto novo nauče, pa su oniodjednom postali glavni „influenseri“. Svakako da neko ko stoji iza njih, bili oni toga svesni ili ne, želi da to bude tako, ali je običnim ljudima, kakvi smo sigurno nas dvojica i vaši čitaoci, verovatno već svega toga preko glave, pa sam zbog toga u stvari i razmišljao da odustanem od ovog razgovora kako i ja ne bih doprineo toj opštoj kakofoniji. U takvoj atmosferi u istu ravan se stavljaju i najmudrije i najbanalnije reči pa su i one devalvirale, rekao bih i više nego dinar devedesetih, pa sam i zbog toga mislio da bi razgovor sa mnom bio samo još jedan u nizu beskorisnih činova koji nikoga neće ni dotaći niti zainteresovati... Ali i pored svega toga rešio sam da ovaj razgovor obavimo pošto sam Vam to nesmotreno i na brzinu obećao, a i dobro je da naša razmišljanja ostanu negde zabeležena, možda ih neko u budućnosti pročita i bude ih smatrao suvislim. Zamolio bih Vas da on ipak bude malo drugačiji od uobičajenih razgovora, da ne bude previše vezan za aktuelne događaje, da pre svega bude ljudski, i da nas dvojica penzionera sami sebi damo za pravo da pričamo o svemu i svačemu, odnosno da pijemo kafu i malo „filozofiramo”. To nam se može jer ovo je ipak Vaš časopis i za njegovo izdavanje ne primate novac iz budžeta, a ja, s druge strane, nisam član ni jedne partije ni pokreta čije bih interese zastupao ili propagirao, ne zastupam ni prodavce mašina i repromaterijala iz naše struke, nisam zaposlen ni u jednoj firmi koja nešto proizvodi i nudi, a nisam više ni profesor. Možemo pored „filozofiranja”, ali samo usput, ponešto reći i o našem društvu, o univerzitetu, o studentima, o struci i slično. Zamolio bih Vas da pri tome nikoga pojedinačno ne pominjemo kako mu ne bi naškodili, a možda će nekome nešto od ovoga što budemo rekli biti i od nekakve koristi. Ko zna. Videćemo. Slažete li se gospodine Blagojeviću?
D. Blagojević: Naravno, slažem se. Svakako da ima mnoštvo drugih tema, različitih od aktuelnih, o kojima, kako ste rekli, dva penzionera mogu pričati. Možete li nam, za početak, ukratko reći kako ste sticali svoje životno iskustvo, odnosno kako ste posmatrali i otkrivali svet oko sebe i menjali pogled na njega?
Z. Popović: Kao verovatno i većina ljudi, i ja sam svet otkrivao kako bi naučnici rekli „induktivnim” putem. To bi značilo da sam išao od jednostavnijeg ka složenijem, od pojedinačnog ka opštem, od ničega ka nečemu. Drugim rečima, pao sam u njega kao sa Marsa i snalazio se. Posle osnovne i srednje škole, koje sam završio u srednjoj Bosni, sa devetnaest godina sam se odvojio od roditelja i došao u Beograd da studiram tehnologije prerade drveta na Šumarskom fakultetu. Posle završetka fakulteta, odsluženja vojnog roka i kratkog rada u jednoj fabrici nameštaja, na Šumarskom fakultetu sam se i zaposlio i pre par meseci na njemu i završio svoj radni vek. Prošao sam sva zvanja od asistenta pripravnika do redovnog profesora. Uz to sam se nekoliko puta ženio i razvodio, 14 puta selio da bih se pre nekoliko godina konačno skrasio u sopstvenom jednosobnom stanu na periferiji Beograda. Usput sam upražnjavao i sport, nisam izbegavao ni društvo i kafane itd. Jednom rečju, prototip pravog „šumara”. Sada slobodno mogu reći da je to bio velikim delom uslovljen i bespotrebno težak životni put. 

Naš sagovornik prof. dr Zdravko Popović

D. Blagojević: Zašto tako mislite, zar to nije bio zanimljiv život i više manje jedini mogući put?

Z. Popović: Bio je zanimljiv dok mi nisu ugrađena tri stenta i dva bajpasa, a što se tiče drugog dela pitanja, na prvi pogled se stvarno čini da je to jedini mogući put. Naročito kada ste jako mladi, nesigurni i vrlo malo znate. Tada ste vrlo pogodni za „programiranje” koje obično iz najbolje namere i obično nesvesno najpre vrše vaši roditelji i najbliže okruženje, zatim nastavlja škola, uskače vrlo brzo i religija i druge vrste autoriteta, mediji itd. Svi oni zajedno ubace u vaš um razne vrste verovanja ili uverenja, koje posle pripišete ili svom karakteru, ili naučnim istinama, ili nečem trećem, i više ih ne proveravate nego se identifikujete sa njima, čvrsto ih se držite, postanete principijelni, a sve to donosi bezbroj problema u životu. 

D. Blagojević: Na šta tačno mislite?

Z. Popović: Pa mislim na to da ako krenemo od same definicije da je: verovanje ili uverenje mentalni čin kojim prihvatamo kao istinito ono što nemamo u sopstvenom iskustvu ili ono što ne možemo logičkim putem dokazati da je istinito koristeći već nedvosmisleno utvrđene i dokazane istine, onda svako od nas sebi mora postaviti pitanje, od najbanalnijeg do najsloženijeg, u šta sve veruje i zašto? Jer, kako se vidi, verovanje ili uverenje je mentalni čin, ili prevedeno, nalazi se samo u našoj glavi, odnosno u našem umu. Na primer, u našim krajevima se veruje da se od promaje dobija upala pluća zato što su nam tako rekle naše bake. U drugim krajevima sveta nisu čuli za to i kada god za to ima potrebe otvaraju prozore i prave promaju. Navijači Zvezde veruju da je njihov tim bolji od tima Partizana, i obrnuto. Žene veruju da su pametnije i lepše od muškaraca, i obrnuto. Mnogi veruju da su Crnogorci lenji, Bosanci glupi a Piroćanci škrti. Studenti i mnogi uz njih veruju da su na pravoj strani, isto to veruju i predstavnici režima i njihovi sledbenici. U nauci se dominantno veruje da je ceo univerzum nastao pre oko 13,8 milijardi godina takozvanim Big Bang-om, ili Velikim praskom,iz samo jedne tačke koja je imala beskonačno veliku gustinu i toplotu, i to verovanje potkrepljuju izmerenim tzv, crvenim pomakom koji označava da se galaksije zbog toga udaljavaju jedna od druge. Naučnici kreacionisti veruju da je ceo univerzum nastao od tvorca i to između ostalog dokazuju i izmerenim takozvanim plavim pomakom koji označava da se neki objekti ne udaljavaju već približavaju Zemlji. Ista situacija je i sa Darvinovom teorijom evolucije u koju veruje najveći broj naučnika u svetu, koja je postala maltene dogma, iako postoji bezbroj naučnih dokaza koji su u suprotnosti sa njenim osnovnim postavkama. Danas je moderno i pitanje verujete li,ili ne, u Boga? Ako kažete da ne verujete onda će reći da ste ateista. Ako kažete da niste ni ateista, onda vas pitaju, a šta ste onda? Ako im kažete da vi ne verujete već znate da Bog postoji, i da vi svakodnevno i na svakom mestu vidite živog Boga i njegovo delo, onda ste najsumnjiviji. Mnogi veruju u ljubav, zašto je potrebno da veruju, neka žive ljubav. Ista je stvar i sa uspehom. Možemo tako nabrajati unedogled. Sve u svemu, mislim da sistemi verovanja, od onih korenskih ili formativnih, koji su nam ubačeni u podsvest, još u detinjstvu, pa do onih koje nam je neko nametnuo ili smo ih sami usvojili, a kojih se kroz život slepo držimo, dovode do toga da se na svakom koraku može primeniti „leming sindrom” u ponašanju ljudi, što prouzrokuje, kako sam malopre rekao i najveće probleme u našim životima. 

D. Blagojević: Verovatno se negde u svemu što ste rekli kriju i naznake mogućeg drugačijeg i lakšeg puta kojim bismo mogli prolaziti kroz život?

Z. Popović: Naravno. Ali svako od nas to treba učiniti sam za sebe i pronaći taj lakši put. Niko drugi to neće učiniti umesto nas. Drugi nam mogu pomoći u tom procesu, ali verovanja da će nam Tramp, Putin ili bilo ko drugi doneti spas su čista iluzija. To svakako od nas iziskuje permanentno učenje, širenje perspektive, podizanje svesti, i svakako odricanje ili transformaciju većine tih uverenja, ali to je minimalna žrtva u odnosu na to da sa druge strane imate opciju da sopstveni život prepustite verovanju u nešto ili nekog drugog. Ukoliko krenete putem sopstvene transformacije počeće da se događaju čudesne stvari. Promenite li samo malo svoj odnos i pogled na svet, na ljude ili događaje, automatski se dešava i njihova promena, a oni, paradoksalno, ostaju isti. Pri tome nije potrebno da se svi članovi neke ljudske zajednice promene da bi se cela zajednica promenila. Prema nekim računicama dovoljno je da se promeni svaki stoti čovek da bi se to desilo, a znamo da je nekada dovoljan i samo jedan čovek. Gandi je najbolji primer za to.

D. Blagojević: Ja sam, kako znate, po obrazovanju sociolog, i vrlo često u uvodnicima ovoga časopisa pišem o našem društvu i upozoravam na njegove anomalije, naročito u segmentu šumarstva. Jako me interesuje šta mislite kakvo je stanje našeg društva?

Z. Popović: Bolesno, kao i u većini drugih država. I to ne od kijavice koja se leči za sedam dana nego od one bolesti čije ime ne volimo ni čuti ni izgovarati. Svi znamo da su kancerogene ćelije parazitske ćelije i da žive na račun drugih zdravih ćelija. U svakom od nas su one prisutne u manjem broju, ali ukoliko im obezbedimo povoljne uslove za razmnožavanje one će, inženjerski gledano, to učiniti vrlo efikasno i usput razoriti zdrave ćelije i zdrava tkiva, a na kraju, i ceo organizam. Problem kod kancera je samo to što on nema svest da će sa smrću organizma domaćina i on sam umreti. Ako ovo analogijom prenesemo na društvo, rekoh ne samo naše, onda su njegove kancerogene ćelije oličene u neodgovornim i otuđenim političarima, gramzivim bankarima, agresivnim navijačkim grupama, kockarnicama, korumpiranim lekarima, profesorima, sudijama, inženjerima, policajcima, muljatorima raznih vrsta, ili kako Vi to u časopisu DRVOtehnika godinama tvrdite da je korupcija kod nas endemska bolest, da je korupcija u šumarstvu otvorena i javna, i kada imenujete njene nosioce dobijete, na žalost, pretnje smrću... Svuda u svetu sve ove kategorije sigurno postoje, ali se u iole uređenim društvima i državama njihova brojnost i uticaj drže ispod granice koja bi mogla ugroziti celo društvo i državu. Mislim da je kod nas ta granica već odavno probijena i da nam preti realna opasnost od nestanka i društva i naroda i države. Možda ove reči nekome zvuče isuviše grubo, ali nakon objavljivanja tzv. Epštajnovih fajlova u kojima smo videli svu mizeriju, bestijalnost, grozotu i užas koju čine pripadnici takozvanih svetskih „elita”, a ja bi ih najblaže nazvao neljudima i pedokriminalcima a ne pedofilima, jer ispašće još da oni vole decu, trebalo bi napokon svakom čoveku biti jasno ko nam to kreira i nameće dominantne narative, razne “agende”, uverenja i slično, i zašto to radi, a mi u njih verujemo. Stvarnost bi nam se ukazala verovatno još i gorom kada bi sve što oni rade bilo dostupno javnosti. Njihovi pipci dopiru do svih krajeva sveta i sigurno ne zaobilaze ni nas. Njihov je cilj da ljude dovedu u stanje straha, beznađa, da ih podele po raznim osnovama, da ih atomizuju, da ih svedu na broj, da ih ubede da su nemoćni, da ništa ne mogu sami uraditi i slično. U krajnjem, njihov cilj je da nam, da tako kažem, isisaju životnu energiju koju koriste za svoje svrhe. Zbog toga je danas i njihova borba, pre svega, za našu pažnju toliko jaka i grčevita. Zbog toga se i veliki broj ljudi svakodnevno oseća umorno, ispijeno, iscrpljeno i bez, tako reći, ikakve želje za životom. Mora se, na žalost, priznati da su te „elite” u svemu tome što nam rade prilično uspešne, a dokaz za to je održavanje svesnosti većine ljudi na tako niskom nivou da je ovakva mučna realnost, nedostojna čoveka, ustvari sasvim logična posledica toga. Međutim, ljudi trebaju znati i to da i iznad ovih, da ih tako nazovem, vidljivih vladara sveta, postoje i oni koji su pravi, a nevidljivi kreatori celokupnog matriksa u kome živimo. Uputio bih istraživački nastrojene čitaoce da za početak pročitaju knjigu „La Granja Humana” (Ljudska farma) od Salvadora Freixeda koja upravo obrađuje ovu temu.

D. Blagojević: Slažem se sa Vama profesore, napravili ste dobru i dijagnozu i analogiju. Ali, mnogi upozoravaju na iste stvari a niko ne daje terapiju i konkretna rešenja. Ima li ih, šta mislite?

Z. Popović: Uz ono, što sam već rekao, što svako od nas pojedinačno može i treba da uradi, trebalo bi da se upitamo kako savremena medicina leči kancer? Odgovor je, hemioterapijom, zračenjem i hirurškim putem. Postoje i pokušaji nekih alternativnih načina lečenja, ali oni još čekaju punu primenu. Hemioterapija i citostatici u ovom slučaju su neprimenjivi, ne daj bože da nas neko ozrači, a kako znamo, hirurški zahvati su nasilni i oni mogu oštetiti i zdravo tkivo. Ja sam lično uvek protivnik nasilnih metoda u bilo kom obliku, mada su oni realno govoreći u sadašnjoj situaciji još uvek mogući. Onda nam, za sada, ostaje jedini normalan put a on je, što bi rekli studenti, da sve institucije rade svoj posao i da se poštuje Ustav i zakoni, dok se ne smisli neki alternativni metod za ozdravljenje, i dok broj osvešćenih ljudi ne poraste do onog nivoa kada sva ova pitanja više neće biti tema. 

D. Blagojević: Proveli ste ceo radni vek na Univerzitetu u Beogradu, odnosno na Šumarskom fakultetu. Šta ste nekada mislili o tim institucijama a šta sada mislite?

Z. Popović: Pa brzim premotavanjem filma u glavi mogu najpre reći da sam za ceo svoj radni vek, do zadnjeg dana, imao osećaj da sam privilegovan što radim na Univerzitetu, odnosno na Šumarskom fakultetu. I dan danas sam zahvalan što mi je ta prilika pružena, a najveću zahvalnost dugujem svom profesoru Borislavu Šoškiću, moram mu pomenuti ime, koji me je prepoznao između 5-6 kandidata i primio za svog asistenta 1986. godine, a posle, ispostaviće se, i za svog naslednika na Katedri primarne prerade drveta. Da ovde ne bih isticao mnoge njegove dobre osobine, reći ću samo to da bi verovatno i Univerzitet, kada kažem Univerzitet mislim i na fakultet, izgledao mnogo bolje da na njemu radi više ljudi poput profesora Šoškića. Jer, institucije nisu nekakav imaginaran pojam, njih pre svega čine ljudi, sa svojim imenom i prezimenom. Na početku svoje karijere sam idealizovao sve te ljude, kao što to radite i kada ste student. Sa godinama iskustva ta slika postane realnija. A realnost na Univerzitetu nije ništa drugačija nego što je u bilo kojoj drugoj instituciji ili organizaciji. Tu ćete, naime, upoznati i “intelektualce koji važno vrte palce, kupiš ih za špricer i kavurmu”, kako bi rekao Balašević, ali i ljude besprekornih moralnih i stručnih osobina. Ovi prvi su evoluirali pa se danas više ne prodaju za špricer i kavurmu, traže mnogo veće privilegije - vile, uticajne položaje, važne projekte i slično, da bi recimo bili lobisti multinacionalnih kompanija koje hoće da nam prekopaju zemlju. Ovih drugih je, čini mi se, sve manje i manje, naročito od uvođenja tzv. Bolonje, kada su nahrupili brzonapredujući mladi karijeristi, koje malo šta drugo interesuje osim objavljivanja radova na tzv. SCI listi i sticanja zvanja. Ali, bez obzira na sve to, iz iskustva znam da je Univerzitet uvek uspevao da smogne snage da u prelomnim trenucima izabere pravi smer i odigra pravu društvenu i nacionalnu ulogu, pa se to nadam da će učiniti i danas kada se nalazi u možda svojoj najvećoj krizi ikada. Naravno, da bi tako ostalo i u budućnosti, potrebne su stalne promene i to, pre svega, one vrste promena koje ne zavise od države nego od samog Univerziteta. A broj poboljšanja koje možemo napraviti sami je najveći, kako kod pojedinaca, što sam već pomenuo, tako i kod institucija pa i na Univerzitetu. Što se tiče Šumarskog fakulteta, i dalje mislim da je to fakultet koji ima najveće potencijale, fakultet koji pruža najbolje uslove studentima za studiranje četiri predivne i tražene struke, i nadam se da će se ovi društveni trendovi okrenuti i dovesti na naš fakultet mnogo veći broj studenata nego što je to danas.

Članovi Katedre za primarnu preradu drveta Šumarskog fakulteta u Beogradu

D. Blagojević: Šta mislite o studentima, šta bi trebalo dalje da rade i šta biste im savetovali?

Z. Popović: Mislim sve najlepše, kao i o svim mladim ljudima sadašnjih i prošlih generacija. Uradiće ono što misle i ono u šta su uvereni da treba da urade. I opet se vraćamo na uverenja. Kada sam ja 1980. bio student druge godine umro je Tito. Mnogi ljudi su tada doslovno bili uvereni da će Zemlja prestati da se vrti oko Sunca. Petnaestak godina kasnije bio sam na Kopaoniku u nekom planinarskom domu i igrali smo asocijacije u parovima. Ćerka mog prijatelja koja je rođena 1982. izvukla je papirić, pročitala ime, i prepoznavši rukopis svog oca rekla: „Au bre ćale, ko ti je ovaj”. Na papiriću je pisalo Tito. Prve demonstracije u Prištini bile su 1981. što je za nas bilo veliko iznenađenje. Krajem 80-tih Milošević je počeo organizovati gomilu mitinga i mislim da je tada krenulo urušavanje i Univerziteta. Od najmanjih stvari, recimo radne discipline. Kada pitaš: Gde je Pera? Na mitingu. A ono radno vreme, bog te pita ima li mitinga, celo krilo nema struju, a Pera električar. Da ne nabrajam dalje, naročito devedesete, kojih se ne volim ni setiti i od kojih mi je ostala crna rupa u glavi. Uglavnom, ono što se dalo primetiti je da je narodu, bez obzira na razne priče, i uz samo kratkotrajne bljeskove nade, u zadnjih 45 godina koje ja pratim, bivalo sve teže i teže. Najmanje tu mislim na materijalnu situaciju. Posle svega dobrog što su studenti uradili u poslednje vreme, možda ne bi bilo loše da se, ne odustavši od svojih ciljeva, malo primire. Možda bi se tada ovi naši novi Miloši Obrenovići setili njegovih mudrih reči i da bi nakon stezanja, i još većeg stezanja, malo popustili jer se narod primirio i ćuti. Znam da ovo što govorim nije baš popularno, ali nisu samo studenti dužni da podnose najveće žrtve, već su ih dovoljno podneli, odgovorni smo i krivi svi mi što smo našim “elitama” pustili da rade šta hoće. 
A što se tiče saveta za svakog mladog čoveka pred kojim stoji život, jer će i ovo kao i sve drugo proći, referisao bih se na savete koje je poznati ruski/jermenski filozof i mistik Georgij Ivanovič Gurđijev dao svojoj ćerki Rejni. Mogu se naći na internetu, ima ih ukupno 82 i mnogi ih zovu zlatnim i bezvremenskim savetima. Ovde bih izdvojio samo nekoliko: Budi svesna u svakom trenutku šta misliš, osećaš, želiš i radiš; Nemoj se vezati ni za šta što može da te uništi na duže staze; Ponašaj se prema svakoj osobi kao da je u pitanju tvoj blizak rođak; Ne laži i ne kradi, ako to radiš, lažeš i kradeš sebe; Ne dozvoli da te impresioniraju jake ličnosti; Ne sudi i ne diskriminiši kad ne znaš većinu činjenica; Nikad ne preti; Ne sledi trendove; Pomozi drugome da bi pomogla sebi itd. Ovakve savete bi svaki otac trebao davati svojoj deci. Uz ovo bih im preporučio da ne gledaju vesti i da makar jedan dan u nedelji obave elektronsku detoksikaciju.

D. Blagojević: Zamoliću Vas, profesore, da nam kažete nešto o šumarstvu i drvnoj industriji Srbije.

Z. Popović: Večna i bolna tema. Kada vidim krompir iz Holandije da se prodaje u Ivanjici, papriku iz Turske u Leskovcu, beli luk iz Kine svuda, kada vidim kako naši ljudi prosipaju mleko po ulicama jer se uvezlo jeftinije u prahu sumnjivog porekla, kada vidim da naše fabrike ne mogu dobiti drvnu sirovinu, a trupci se izvoze u Kinu, itd., itd., iskren da budem ja se osećam kao idiot. A mogu samo zamisliti kako se tek osećaju naši poljoprivrednici i domaći privrednici. Toliko muke, utrošenog rada, znanja, veštine, vremena i energije, i na kraju neki tašna-mašna „biznismen” nešto uveze (izveze) i on na kraju ispadne pametan i bogat a svi ovi vredni ljudi glupi i naivni. Izvinjavam se na izrazu. Naravno da je ekonomska politika (ako je uopšte ima) ovog i prethodnih režima obezbedila sve uslove da se domaća privreda sistematski uništava i sve su prilike da su to skoro i uspeli. Usput su ubedili i sve nas da, i pored  toga što imamo dve ruke, dve noge i glavu, kao i svi ostali ljudi na ovome svetu, ne umemo ništa da napravimo i proizvedemo, da to svi drugi mnogo bolje i jeftinije rade od nas. Umesto da ministri privrede i poljoprivrede sa svojim svitama idu od gazdinstva do gazdinstva, od fabrike do fabrike, i da pitaju naše ljude,koji umeju i hoće nešto da rade, šta im treba i da im sve to obezbede, gospodu morate moliti da vas prime na jedan običan razgovor. Država može uraditi sve ako hoće, ako neće onda imamo situaciju kakvu imamo. Ne bih dalje objašnjavao zašto je situacija za domaće proizvođače tako teška, svi to manje više znamo, nego bih sve ljude koji čitaju ovaj članak zamolio da pogledaju fotografiju  drvene stolice, na ovoj strani. To je u potpunosti domaćih ruku, rekao bih, remek delo. I u estetskom, i u ergonomskom i u tehničko-tehnološkom smislu. Njena proizvođačka cena je oko 200 evra, teška je nešto manje od 5 kg, i izvozi se u zapadnu Evropu. Dakle, 1 kg ugrađenog drveta u nju ima vrednost oko 40 evra. Na žalost, proizvođači ovakvih ili sličnih drvnih proizvoda u Srbiji imaju problem da obezbede domaću drvnu sirovinu. Ali zato, sa druge strane, mi izvozimo trupce u Kinu. Računica: 1 m3 trupaca = oko 900 kg = oko 200 evra, ili 1 kg trupaca = 0,22 evra. Pametnom i istinskom patrioti dosta.

D. Blagojević: Neću Vas pitati za rešenja jer smo o njima toliko puta govorili na konferencijama i saborima koje smo organizovali prethodnih godina, ali se ona svakako mogu i naslutiti iz prethodnih odgovora.

Z. Popović: Slažem se sa Vama.
D. Blagojević: Dobro profesore, recite nam na kraju kako provodite dane u penziji, imate li neke nove izazove, možete li sa nama drugim penzionerima podeliti neka Vaša iskustva?

Z. Popović: Sebi sam postavio tri cilja koja želim ostvariti u penziji: da budem sve mlađi što imam više godina, makar duhovno; da imam dovoljno para, a da ništa ne radim, i da se pridružim zvanično proglašenom najsrećnijem čoveku na svetu, a to je gospodin Matje Rikar, nekadašnji naučnik genetičar. Njega su neuronaučnici ispitivali 12 godina i konstatovali da njegov mozak najveći deo vremena emituje vrlo retke gama talase, za razliku od većine ljudi koji emituju beta, alfa, teta ili delta moždane talase. Kada su ga pitali kako to uspeva on je, pored ostalog, rekao da se potpuno deidentifikovao od bilo kog verovanja. Dakle, ne veruje ni u šta nego ima direktno iskustvo života, i srećan je zbog toga. Pored ovoga, od kada sam otišao u penziju i shvatio koliko imam godina, te da me, kako bi neki naučnici rekli, od definitivnog razdvajanja atomsko-molekulskog i elektro-magnetskog dela mene, tj. tela i duše, deli možda još 15-ak godina, ako sam optimističan, onda me, pravo da Vam kažem, zanimaju i teme poput: ima li života posle smrti i, ako ga ima, kakav je i slično, ali to je za privatan razgovor, a ne za časopis. Sve ovo preporučujem i drugim penzionerima...

D. Blagojević: Hvala Vam gospodine profesore. Bilo je zadovoljstvo 
razgovarati sa Vama.

Z. Popović: Hvala i Vama gospodine Blagojeviću što ste mi pružili priliku. Želim da ovaj časopis, koji već dvadeset i tri godine ima vrlo veliki uticaj i značajno mesto u našoj struci, postane još bolji i da ga izdajete još dugo godina. A ja, sada, gospodine Blagojeviću odoh na plac da upalim radio „Lolu” i sadim luk, a Vi kako hoćete. I još nešto, nemojte me više oslovljavati sa profesore jer se želim deidentifikovati i od toga. Živeli. 

Tekst objavljen u časopisu DRVOtehnika, broj 90. april 2026.